Oasis – Definitely Maybe

U trenutku kada se igla spusti na prvu brazdu, sonični udar pesme Rock ‘n’ Roll Star nije samo početak albuma, već deklaracija namere koja je definisala jednu generaciju. Ovo nije ploča; ovo je manifest. Debitantsko delo benda Oasis, koje je producirao Mark Coyle uz ključnu miks-intervenciju Owena Morrisa, predstavlja sirovu, nefiltriranu esenciju Rock ‘n’ Roll-a, proceđenu kroz filtere mančesterskih pabova i radničke klase. Zvuk je namerno preopterećen, kompresovan do tačke pucanja, stvarajući zid buke u kojem se vokal Liama Gallaghera bori za prevlast sa gitarama njegovog brata Noela. To je zvuk mladalačke arogancije i neuništivog samopouzdanja, uhvaćen u vosku.

Svaka numera je himna za sebe. Dok je Amerika bila zaglibljena u nihilističkom samosažaljenju grunge-a, Oasis su ponudili prkosni optimizam sa Live Forever, pesmom koja zrači verom u sopstvenu besmrtnost. Supersonic je čista, adrenalinska bravura izgrađena na nonsensu i stavu, dok Cigarettes & Alcohol besramno krade rif od T. Rexa da bi stvorila ultimativnu odu hedonističkom eskapizmu. U svojoj suštini, Oasis – Definitely Maybe je ploča o želji za nečim boljim, bilo da se radi o slavi (Up In The Sky) ili o jednostavnoj, nekomplikovanoj ljubavi (Slide Away), verovatno najiskrenijem i najmoćnijem momentu na celom albumu.

Čuti Definitely Maybe na vinilu nije samo nostalgično putovanje, već jedini ispravan način da se doživi njegova monumentalna produkcija. Toplina i punoća analognog zvuka naglašavaju svaki sloj buke koji je Owen Morris pažljivo (ili haotično) konstruisao. Od suptilne melanholije u pesmi Sad Song do pankerske energije Bring It On Down, ovo reizdanje vam omogućava da osetite sirovu energiju benda pre nego što su postali stadionski giganti. Ovo nije samo jedan od ključnih albuma Britpop ere; ovo je artefakt, zvučni dokument vremena kada je pet momaka iz Mančestera verovalo da može da osvoji svet. I na kratko, zaista i jesu.