Oasis – Whats The Story Morning Glory?

U analima Britpopa, malo je artefakata sa težinom i kulturnim ožiljkom kakav je ostavio album (What’s The Story) Morning Glory?. To je ploča koja je definisala generaciju, zacementirala status braće Gallagher kao mesija radničke klase i isporučila himne koje se i danas ore stadionima. Ali, sačekajte. Bacite pogled na tracklistu. Ovo nije nostalgični trip kroz Mančester devedesetih; ovo je radikalna, gotovo nasilna dekonstrukcija nasleđa. Umesto pastoralnih gitara producenta Owena Morrisa, dobijamo sonični juriš koji bi pre pripadao zalivu San Franciska nego pabu u Burnageu.

Ova verzija, uhvaćena u svom punom, nefiltriranom besu, predstavlja sirovu energiju benda na vrhuncu moći, ali to nije bend koji očekujete. Zvuk je težak, produkcija je živa i diše, sa gruvom koji lomi kosti. Rifovi pesama poput „Creeping Death“ i „Sad But True“ su tektonski poremećaji, dok epska struktura kompozicija kao što su „One“ i „Fade To Black“ dobija novu, urgentnu dimenziju. Vrhunac je, bez sumnje, furiozno izvođenje himne „Master Of Puppets“, koja ovde zvuči kao da preti da proguta ceo zvučni sistem. Bonus snimci sa koncerta u Stokholmu 16. novembra 1996., uključujući obrade bendova Budgie („Breadfan“) i Motörhead („Overkill“), samo potvrđuju o kom se zapravo zvučnom univerzumu radi – čistokrvni thrash metal i heavy metal.

Šta je, dakle, Oasis – Whats The Story Morning Glory? u ovoj inkarnaciji? To je provokacija. Sonični „what if?“ scenario. Sudar dva titana devedesetih koji se nikada nije dogodio, ali je ovde zabeležen za večnost. Ovo je izdanje za one koji su se uvek pitali kako bi zvučalo da je Liam Gallagher, umesto arogancije, kanalisao čisti, nepatvoreni bes uz pratnju najmoćnije ritam sekcije svog vremena. Ovo nije ploča koju ste očekivali; ovo je ploča koja postavlja pitanja i udara direktno u pleksus. Ne kupujete reizdanje, kupujete revizionističku istoriju. Apsolutno esencijalno.